Koracam tiho

Ne znam koliko to ima veze sa tobom,
koliko to veze ima sa nadanjem,
koliko veze ima sa lepotom trena,
koji se udomio, negde, u meni,
i samom sebi vecnost poklonio...
No, osmehuju se Oci,
i Ruke grle Sunce,
i Telo nimalo ne cezne za Snom.
Postojis negde...
Kao Zelja,
kao Ceznja,
Kao Misao,
kao Iluzija...
Svejedno mi je...
Bas mi je svejedno,
dok grlim ove trenutke,
osecajuci ih koliko i tebe...
Sasvim.

Pomozi mi da

dodirnem

horizont

jer bez njega

necu umeti

da pobegnem iza oblaka...

...A znas da moram...

Ne sali se sa mojom Nedodjijom!
Ne igraj se sa ovim nevidljivim krilima,

koja su jedino sto imam.

Objasni mi...

ocima i osmehom mi objasni da neces pokvariti Nedodjiju

i da cu moci leteti...

tvojim dahom nosena...

I nocas sam ostala budna

lepse je misliti na tebe nego spavati.

Gledala sam mesec

kroz okno prozora,

kako god ga gledala videcu tvoj lik.

Tvoje oci pomalo setne,

boze kako volim kad se nasmeju

i u njima iskricak zadovoljstva koji svetluca.

One zvezdice na nebu

pomalo lice na taj sjaj,

ali opet ta svetlost u tvojim ocima

ne moze se porediti ni sa cim,

toliko je posebna.

Vetar je pomalo divljao

savijao tanane grancice obliznjeg drveta

praveci zvuk nalik huku reke.

Nesvesno sam napisala tvoje ime

u vazduhu i jos par reci...

Nebo nije granica moje ljubavi.

Icrtavam srce,zamilocu vetar

da ti ga donese,

kao poklon,kao dar... 

Tesi me sto disemo isti vazduh,

posmatramo isti mesec.

Uvek si uz mene...

Hvala ti milo moje,

hvala ti za sve...