Uplela sam se u svoje snove
taj carobni svet nestvarnog
u te bele snove
sto sezu do samog neba,
nekad uplasena kao kosuta
a kad,kad sam kao jelen
sa ponosom u rogovima
zaglavljena u trnje i grmlje realnosti...
Nikog nema da me ranjenu i krvavu izvuce
spase od bola i razjarenih zveri
u noci,tama,sva tama sveta...
Mozda ce ti snovi beli,radost i ponos
sva nada i snaga
biti moja,pogibija...
Iza devet brda
iza devet gora
ima jedna kucica
na obali mora
tmurno plavo nebo
sunce uvek sija
blagi mora talas
veselo carlija
ispod kuce raste
jedan stari bor
a na njemu cuci
jedan cudni stvor
to je stari crni djavo
pogleda blaga
on ce ti reci
gde je sva moja snaga ...
:)
Zar ne cujes da preglasno proklinjes?!
Uokolo su zverovi sto tanani sluh imaju.
Ako si zalutao ,strpi se.
U pesku sebi napravi postelju
i cuti.
Stavi kamen pod glavu i lezi,
vidis,tako...
Sprema se oluja a ti si bez kaputa
Ludace.
( i hleb si putem razdelio vranama i vrapcima)
sva je sreca pa te zasad niko ne trazi po mraku.
A mozda ces preziveti i vratiti se,mozda
(a ako se vratis onda nigde vise i ne idi)
Ako ti jos neko pokaze kuda da ides
posumnjaj
(bolje je sumnjati nego spavati na pesku sa
kamenom pod glavom)
Ako prezivis ovu noc,
vrati se na ono raskrsce
i okreni molim te stari putokaz
jer pogresno pokazuje...
Samo se kamen
sa kamena dize
Sve ono do kraja zivota
dala bih za jednu jedinu stabiljku
a stabiljke nema
i do kraja cu morati da zivim ovako
sa kamenom u udovima
i u krvi koja se penusa u meni
Osecam da se ovo dno moje
upija u moju prolaznost
pa se vecna stella neprimetno primice
mojim snovima
Slomi se stello
barem toliko
da ugledam jedan
samo jedan zrak
i samo delic nafore sunca
jer vecno cu inace
ostati kamen ...
Ne bih da govorim.
I ne bih da mislim.
Samo bih da te stvorim kraj sebe.
Samo bih da sasvim upamtim nacin na koji trepces,
nacin na koji mices usne dok govoris sve te carobne reci,
nacin na koji se smejes u noci.
Samo bih da te gledam...
Samo bih da te bas zauvek vidim,
na nacin na koji to sada umem.
I da poverujem da budjenja ne postoje,
za nas koji i budni sanjamo.
Ovo i jeste
nesto kao osmeh...
Nesto kao treptaj...
Nesto kao sjaj...
I... nesto kao...
pesma za tebe,
Carobni Covece.
Ne znam koliko to ima veze sa tobom,
koliko to veze ima sa nadanjem,
koliko veze ima sa lepotom trena,
koji se udomio, negde, u meni,
i samom sebi vecnost poklonio...
No, osmehuju se Oci,
i Ruke grle Sunce,
i Telo nimalo ne cezne za Snom.
Postojis negde...
Kao Zelja,
kao Ceznja,
Kao Misao,
kao Iluzija...
Svejedno mi je...
Bas mi je svejedno,
dok grlim ove trenutke,
osecajuci ih koliko i tebe...
Sasvim.
Pomozi mi da
dodirnem
horizont
jer bez njega
necu umeti
da pobegnem iza oblaka...
...A znas da moram...
Ne sali se sa mojom Nedodjijom!
Ne igraj se sa ovim nevidljivim krilima,
koja su jedino sto imam.
Objasni mi...
ocima i osmehom mi objasni da neces pokvariti Nedodjiju
i da cu moci leteti...
tvojim dahom nosena...
Setim se noci u kojoj sam izgubila san,
pre nekoliko hiljada budjenja.
I pronadjoh ga jutros,
obesen o mesecev sjajni ogrtac.
Oci su sjajile od zelje i raodsti.
Svila je zastala
Kapci su ostali otvoreni.
Ljubio si ih.
Gubio se u ocima,
kao u jos jednom od ogledala duse.
Zenice su bile neke cudne boje...
Strast ili ludilo?
I jedno i drugo.
Shvatio si.
Skinuo si mi san sa neba,
pretvorio ga u nisku safira,
i okacio oko mog vrata.
Mi nemamo nista sa vremenom,
dok zivimo ove trenutke,
sto su do vecnosti stigli
i pre no sto smo se sreli.
I sanjam da letim,
ceznem,
to osecam,
meni stvarno ne treba puno...
Zatvorim oci
i znam da postojis,
mogu da te dodirnem,
mogu i budna da sanjam,
dok mislim,
dok koracam.
Bio si u mom snu
ti carobni covece,
carobne boje zive u tvojim ocima,
kako se blizi svitanje,
boje postaju sve divnije.
Cuvacu te u koferu zelja,
moj carobni covece.
Smesicu se,
niko mi nece ukrasti boje,
cuvam te u mislima
u ocima...
u snu snova.
Cuvam te u sebi
i svuda oko sebe...
I nocas sam ostala budna
lepse je misliti na tebe nego spavati.
Gledala sam mesec
kroz okno prozora,
kako god ga gledala videcu tvoj lik.
Tvoje oci pomalo setne,
boze kako volim kad se nasmeju
i u njima iskricak zadovoljstva koji svetluca.
One zvezdice na nebu
pomalo lice na taj sjaj,
ali opet ta svetlost u tvojim ocima
ne moze se porediti ni sa cim,
toliko je posebna.
Vetar je pomalo divljao
savijao tanane grancice obliznjeg drveta
praveci zvuk nalik huku reke.
Nesvesno sam napisala tvoje ime
u vazduhu i jos par reci...
Nebo nije granica moje ljubavi.
Icrtavam srce,zamilocu vetar
da ti ga donese,
kao poklon,kao dar...
Tesi me sto disemo isti vazduh,
posmatramo isti mesec.
Uvek si uz mene...
Hvala ti milo moje,
hvala ti za sve...
I opet razmisljam o tebi...
Sedim ovako sa zamagljenim ocima,
a naviru pitanja...i pitanja...
nesto me boli u grudima
mozda pomisao da ce se sve oko nas srusiti,
da danas postojimo kao duh i telo
da mozda vec sutra nam se izgubi svaki trag.
Nesto me boli,
mozda se nesvesno povredjujemo
recima,nadanjima,
mozda nas ljubav povredjuje.
Znam dugo da posmatram zvezde
jedna nosi tvoje ime,
oznacava jednu osobu
jedan osecaj
oznacava i bol...
Ali zasto boli,
mozda zato sto
stoji magla medju nama
mozda zato sto ne mogu
videti boju tvojih snova
ne ostavljaj me samu...
Falis mi...
Zato boli...
Znas li da kada izgovorim tvoje ime
cujem milion tonova
vidim svet u bojama.
Znas li da te volim
bez predrasuda
bez krivice.
Spremna na sve,
na zrtvu,na molitvu,na plac.
Spremna da te volim do poslednjeg daha.
Spremna da shvatim neshvatljivo.
Spremna na sve...
Powered by blog.rs