Koracam tiho

Pomozi mi da

dodirnem

horizont

jer bez njega

necu umeti

da pobegnem iza oblaka...

...A znas da moram...

 

Ne sali se sa mojom Nedodjijom!
Ne igraj se sa ovim nevidljivim krilima,

koja su jedino sto imam.

Objasni mi...

ocima i osmehom mi objasni da neces pokvariti Nedodjiju

i da cu moci leteti...

tvojim dahom nosena...

Setim se noci u kojoj sam izgubila san,
pre nekoliko hiljada budjenja.
I pronadjoh ga jutros,
obesen o mesecev sjajni ogrtac.
Oci su sjajile od zelje i raodsti.
Svila je zastala
Kapci su ostali otvoreni.
Ljubio si ih.
Gubio se u ocima,
kao u jos jednom od ogledala duse.
Zenice su bile neke cudne boje...
Strast ili ludilo?
I jedno i drugo.
Shvatio  si.
Skinuo si mi san sa neba,
pretvorio ga u nisku safira,
i okacio oko mog vrata.

Mi  nemamo nista sa vremenom,
dok zivimo ove trenutke,
sto su do vecnosti stigli
i pre no sto smo se sreli.

I sanjam da letim,

ceznem,

to osecam,

meni stvarno ne treba puno...

Zatvorim oci

i znam da postojis,

mogu da te dodirnem,

mogu i budna da sanjam,

dok mislim,

dok koracam.

Bio si u mom snu

ti carobni covece,

carobne boje zive u tvojim ocima,

kako se blizi svitanje,

boje postaju sve divnije.

Cuvacu te u koferu zelja,

moj carobni covece.

Smesicu se,

niko mi nece ukrasti boje,

cuvam te u mislima

u ocima...

u snu snova.

Cuvam te u sebi

i svuda oko sebe... 

I nocas sam ostala budna

lepse je misliti na tebe nego spavati.

Gledala sam mesec

kroz okno prozora,

kako god ga gledala videcu tvoj lik.

Tvoje oci pomalo setne,

boze kako volim kad se nasmeju

i u njima iskricak zadovoljstva koji svetluca.

One zvezdice na nebu

pomalo lice na taj sjaj,

ali opet ta svetlost u tvojim ocima

ne moze se porediti ni sa cim,

toliko je posebna.

Vetar je pomalo divljao

savijao tanane grancice obliznjeg drveta

praveci zvuk nalik huku reke.

Nesvesno sam napisala tvoje ime

u vazduhu i jos par reci...

Nebo nije granica moje ljubavi.

Icrtavam srce,zamilocu vetar

da ti ga donese,

kao poklon,kao dar... 

Tesi me sto disemo isti vazduh,

posmatramo isti mesec.

Uvek si uz mene...

Hvala ti milo moje,

hvala ti za sve... 

 

 

Maybe it's intuition
But some things you just don't question
Like in your eyes
I see my future in an instant
And there it goes
I think I've found my best friend
I know that it might sound more than a little crazy
But I believe

I knew I loved you before I met you
I think I dreamed you into life
I knew I loved you before I met you
I have been waiting all my life

 

 

 

I opet razmisljam o tebi...

Sedim ovako sa zamagljenim ocima,

a naviru pitanja...i pitanja...

nesto me boli u grudima

mozda pomisao da ce se sve oko nas srusiti,

da danas postojimo kao duh i telo

da mozda vec sutra nam se izgubi svaki trag.

Nesto me boli,

mozda se nesvesno povredjujemo

recima,nadanjima,

mozda nas ljubav povredjuje.

Znam dugo da posmatram zvezde

jedna nosi tvoje ime,

oznacava jednu osobu

jedan osecaj

oznacava i bol...

Ali zasto boli,

mozda zato sto

stoji magla medju nama

mozda zato sto ne mogu

videti boju tvojih snova

ne ostavljaj me samu...

Falis mi...

Zato boli...

 (Dalje)

Znas li  da kada izgovorim tvoje ime

cujem milion tonova

vidim svet u bojama.

Znas li da te volim

bez predrasuda

bez krivice.

Spremna na sve,

na zrtvu,na molitvu,na plac.

Spremna da te volim do poslednjeg daha.

Spremna da shvatim neshvatljivo.

Spremna na sve... 

Sanjam i budim se...
I, kada se probudim, san iznova pocinje...

Kako je moguce usunjati se u svaki od mojih decijih snova?
Kako je moguce, u snu,
tako predivno dodirnuti moj vrat,
da i na javi taj dodir osetim?
I da li je zaista tako lako moje oci
nasmejati drugim ocima?

Tu si...
I budan sanjas...
Ja ti pevam pesmu, cije reci znam da osetis.
Topis se pod mojim prstima...
Stvaran...
Nestvaran...
Sav od zelje i ceznje satkan.
A vidim te.
Bas vidim tvoje oci,
koje samo sebi umem da objasnim.
Oci govore...
Oci sapucu...
I milujem ih trepavicama.
I usnama...
I svojim ocima...
Zeljom samom ih dodirujem.

I ti tu, na korak ili dva od mene,
vec sanjas san.
I neka Mala Garava,
stvarna i nestvarna,
samo od tvojih snova i maste satkana,
trci po livadama tvojih ceznji.
I bere maslacke koje je zelja izrodila.
I osetis je.
U celosti.
Dok ti ona osmeh osmehom dodiruje.


Sanjaj, samo,
Covece Carobni...
Umecemo se mi sresti
na tim nepreglednim livadama
koje mirisu na radost...
Znam da hocemo...
I ne brinem za to
dok te skrivam u recima...

Postoji Negde Neko, ko je prikacio svoje snove za moje trepavice.

Ispustila sam ih na cas.
i pokonila belini ceznjivih stranica...
Za Njega.
Za Sebe.
Za Noc.
Za Nebo...




Kidam ovu noc.
Zrak po zrak.
Rec po rec.

 

Mislim na tebe. I zelim da ti zahvalim.
Za osmeh
Za sjaj
Za dan
Za noc
Za svitanja
Za sumrake
Za mastanja
I nadanja
Za sve...

Presao si na moju stranu ulice,
krajnje neoprezno,
no poklonio si mi BOJE
i svaki deo mene zeli da ti se osmehne.

Znam, odista znam da je ludost..
Znam i kojim drugim imenima
svoju ludost da nazovem,
ali, bas ne znam kojim imenima
da nazovem mirisljava nadanja,
iskricave osmehe,
ispucale usne...?
I kazem ti...,
uz sapat i osmeh,
da TREBAS da me sacuvas.
U mislima.
U ocima.
U uzdasima.
U recima.
Bilo gde.
Tek..., da jos nekoliko puta,
zaspem i rodim se.

I opet mi nedostajes,

opet onaj osecaj kao kad izgubis nesto

opet nemir

opet pitanje i bojazan

hoces li sutra biti tu....?

Samo jedan tvoj zagrljaj

samo jedan dodir

samo jedan pogled

samo jedan prokleti dan 

a onda me briga za celi svet...