Koracam tiho

Sanjam i budim se...
I, kada se probudim, san iznova pocinje...

Kako je moguce usunjati se u svaki od mojih decijih snova?
Kako je moguce, u snu,
tako predivno dodirnuti moj vrat,
da i na javi taj dodir osetim?
I da li je zaista tako lako moje oci
nasmejati drugim ocima?

Tu si...
I budan sanjas...
Ja ti pevam pesmu, cije reci znam da osetis.
Topis se pod mojim prstima...
Stvaran...
Nestvaran...
Sav od zelje i ceznje satkan.
A vidim te.
Bas vidim tvoje oci,
koje samo sebi umem da objasnim.
Oci govore...
Oci sapucu...
I milujem ih trepavicama.
I usnama...
I svojim ocima...
Zeljom samom ih dodirujem.

I ti tu, na korak ili dva od mene,
vec sanjas san.
I neka Mala Garava,
stvarna i nestvarna,
samo od tvojih snova i maste satkana,
trci po livadama tvojih ceznji.
I bere maslacke koje je zelja izrodila.
I osetis je.
U celosti.
Dok ti ona osmeh osmehom dodiruje.


Sanjaj, samo,
Covece Carobni...
Umecemo se mi sresti
na tim nepreglednim livadama
koje mirisu na radost...
Znam da hocemo...
I ne brinem za to
dok te skrivam u recima...

Postoji Negde Neko, ko je prikacio svoje snove za moje trepavice.

Ispustila sam ih na cas.
i pokonila belini ceznjivih stranica...
Za Njega.
Za Sebe.
Za Noc.
Za Nebo...




Kidam ovu noc.
Zrak po zrak.
Rec po rec.