Koracam tiho

I nocas sam ostala budna

lepse je misliti na tebe nego spavati.

Gledala sam mesec

kroz okno prozora,

kako god ga gledala videcu tvoj lik.

Tvoje oci pomalo setne,

boze kako volim kad se nasmeju

i u njima iskricak zadovoljstva koji svetluca.

One zvezdice na nebu

pomalo lice na taj sjaj,

ali opet ta svetlost u tvojim ocima

ne moze se porediti ni sa cim,

toliko je posebna.

Vetar je pomalo divljao

savijao tanane grancice obliznjeg drveta

praveci zvuk nalik huku reke.

Nesvesno sam napisala tvoje ime

u vazduhu i jos par reci...

Nebo nije granica moje ljubavi.

Icrtavam srce,zamilocu vetar

da ti ga donese,

kao poklon,kao dar... 

Tesi me sto disemo isti vazduh,

posmatramo isti mesec.

Uvek si uz mene...

Hvala ti milo moje,

hvala ti za sve... 

 

 

Maybe it's intuition
But some things you just don't question
Like in your eyes
I see my future in an instant
And there it goes
I think I've found my best friend
I know that it might sound more than a little crazy
But I believe

I knew I loved you before I met you
I think I dreamed you into life
I knew I loved you before I met you
I have been waiting all my life

 

 

 

I opet razmisljam o tebi...

Sedim ovako sa zamagljenim ocima,

a naviru pitanja...i pitanja...

nesto me boli u grudima

mozda pomisao da ce se sve oko nas srusiti,

da danas postojimo kao duh i telo

da mozda vec sutra nam se izgubi svaki trag.

Nesto me boli,

mozda se nesvesno povredjujemo

recima,nadanjima,

mozda nas ljubav povredjuje.

Znam dugo da posmatram zvezde

jedna nosi tvoje ime,

oznacava jednu osobu

jedan osecaj

oznacava i bol...

Ali zasto boli,

mozda zato sto

stoji magla medju nama

mozda zato sto ne mogu

videti boju tvojih snova

ne ostavljaj me samu...

Falis mi...

Zato boli...

 (Dalje)

Znas li  da kada izgovorim tvoje ime

cujem milion tonova

vidim svet u bojama.

Znas li da te volim

bez predrasuda

bez krivice.

Spremna na sve,

na zrtvu,na molitvu,na plac.

Spremna da te volim do poslednjeg daha.

Spremna da shvatim neshvatljivo.

Spremna na sve... 

Sanjam i budim se...
I, kada se probudim, san iznova pocinje...

Kako je moguce usunjati se u svaki od mojih decijih snova?
Kako je moguce, u snu,
tako predivno dodirnuti moj vrat,
da i na javi taj dodir osetim?
I da li je zaista tako lako moje oci
nasmejati drugim ocima?

Tu si...
I budan sanjas...
Ja ti pevam pesmu, cije reci znam da osetis.
Topis se pod mojim prstima...
Stvaran...
Nestvaran...
Sav od zelje i ceznje satkan.
A vidim te.
Bas vidim tvoje oci,
koje samo sebi umem da objasnim.
Oci govore...
Oci sapucu...
I milujem ih trepavicama.
I usnama...
I svojim ocima...
Zeljom samom ih dodirujem.

I ti tu, na korak ili dva od mene,
vec sanjas san.
I neka Mala Garava,
stvarna i nestvarna,
samo od tvojih snova i maste satkana,
trci po livadama tvojih ceznji.
I bere maslacke koje je zelja izrodila.
I osetis je.
U celosti.
Dok ti ona osmeh osmehom dodiruje.


Sanjaj, samo,
Covece Carobni...
Umecemo se mi sresti
na tim nepreglednim livadama
koje mirisu na radost...
Znam da hocemo...
I ne brinem za to
dok te skrivam u recima...

Postoji Negde Neko, ko je prikacio svoje snove za moje trepavice.

Ispustila sam ih na cas.
i pokonila belini ceznjivih stranica...
Za Njega.
Za Sebe.
Za Noc.
Za Nebo...




Kidam ovu noc.
Zrak po zrak.
Rec po rec.

 

Mislim na tebe. I zelim da ti zahvalim.
Za osmeh
Za sjaj
Za dan
Za noc
Za svitanja
Za sumrake
Za mastanja
I nadanja
Za sve...

Presao si na moju stranu ulice,
krajnje neoprezno,
no poklonio si mi BOJE
i svaki deo mene zeli da ti se osmehne.

Znam, odista znam da je ludost..
Znam i kojim drugim imenima
svoju ludost da nazovem,
ali, bas ne znam kojim imenima
da nazovem mirisljava nadanja,
iskricave osmehe,
ispucale usne...?
I kazem ti...,
uz sapat i osmeh,
da TREBAS da me sacuvas.
U mislima.
U ocima.
U uzdasima.
U recima.
Bilo gde.
Tek..., da jos nekoliko puta,
zaspem i rodim se.