Koracam tiho

Ne bih da govorim.
I ne bih da mislim.
Samo bih da te stvorim kraj sebe.
Samo bih da sasvim upamtim nacin na koji trepces,
nacin na koji mices usne dok govoris sve te carobne reci,
nacin na koji se smejes u noci.
Samo bih da te gledam...

Samo bih da te bas zauvek vidim,
na nacin na koji to sada umem.
I da poverujem da budjenja ne postoje,
za nas koji i budni sanjamo.

Ovo i jeste
nesto kao osmeh...
Nesto kao treptaj...
Nesto kao sjaj...
I... nesto kao...

pesma za tebe,

Carobni Covece.

Ne znam koliko to ima veze sa tobom,
koliko to veze ima sa nadanjem,
koliko veze ima sa lepotom trena,
koji se udomio, negde, u meni,
i samom sebi vecnost poklonio...
No, osmehuju se Oci,
i Ruke grle Sunce,
i Telo nimalo ne cezne za Snom.
Postojis negde...
Kao Zelja,
kao Ceznja,
Kao Misao,
kao Iluzija...
Svejedno mi je...
Bas mi je svejedno,
dok grlim ove trenutke,
osecajuci ih koliko i tebe...
Sasvim.